10.09.2007

NEZNANAC

ko­mad o jed­nom či­nu

Li­ca:
Pr­vi,
Dru­gi.

Uli­ca. Pr­vi po­di­že Dru­gog i nje­go­ve stva­ri sa ploč­ni­ka, sta­vlja mu še­šir na gla­vu i vra­ća ta­šnu. Pr­vi bi da što pre ode, Dru­gi bi da raz­go­va­ra.

DRU­GI: Spa­sli ste me, go­spo­di­ne.
PR­VI: Ni­šta to ni­je.
DRU­GI: Da ni­je bi­lo vas, ote­li bi mi ta­šnu. Mo­žda bi me i ubi­li.
PR­VI: Mo­žda.
DRU­GI: Mno­go ste me za­du­ži­li, go­spo­di­ne. Bla­go­da­rim. Mo­gu li da znam ka­ko se zo­ve­te, go­spo­di­ne?
PR­VI: Isto kao i moj otac.
DRU­GI: Ah, baš neo­bič­no. Sme li da se zna, mo­li­ću, ka­ko se zo­ve vaš otac?
PR­VI: Isto kao i ja.
DRU­GI: A vas dvo­ji­ca se zo­ve­te ka­ko?
PR­VI: Isto!

Za­ve­sa.

CRNO I BELO

komad u jednom činu


Lica:
ČOVEK U CRNOM
ČOVEK U BELOM

SCENA: Soba golih zidova, veliki sto bez stolnjaka, dve metalne stolice. Čovek odeven u Crno (odelo) sedi na stolu, ruke drži u džepovima pantalona. Čovek odeven u Belo (košulja) sedi na stolici, ruke su mu iza naslona. Razgovaraju ozbiljno.
ČOVEK U CRNOM: Izgleda živiš dva života, a?
ČOVEK U BELOM (ćuti.)
ČOVEK U CRNOM: Dobro. Veruješ li u sudbinu?
ČOVEK U BELOM: Ne.
ČOVEK U CRNOM: Zašto?
ČOVEK U BELOM: Ne volim da neko drugi kontroliše moj život umesto mene.
(Čovek u Crnom ustaje i staje iza Čoveka u Belom. Ruke su mu još uvek u džepovima.)
ČOVEK U CRNOM: Ti si, beše, slikar?
ČOVEK U BELOM: Nisam.
ČOVEK U CRNOM: A šta si?
ČOVEK U BELOM: Pisac.
ČOVEK U CRNOM: Gde je jedan talenat, tu je onda obično i drugi. (Pauza.)
Pisac, umeš li da crtaš?
ČOVEK U BELOM (nesigurno): Onako.
ČOVEK U CRNOM: Umeš li da nacrtaš konja na zidu?
ČOVEK U BELOM (gestom skromnog odbijnja): Ličilo bi to na dečji crtež.
ČOVEK U CRNOM (vadi kredu iz džepa i baca je na sto): Nema veze. Nacrtaj.
ČOVEK U BELOM (poslušno ustaje, uzima kredu, prilazi zidu: počinje da crta.)
(Čovek u Crnom okreće se prema Čoveku u Belom, pali cigaretu i sa zanimanjem počinje da prati njegovo crtačko umeće. Posle izvesnog vremena postavlja novo pitanje.)
ČOVEK U CRNOM: Je si li video kako Džon Vejn uzjahuje konja?
ČOVEK U BELOM: Mislite naskače?
ČOVEK U CRNOM: Da, to mislim.
ČOVEK U BELOM: Video sam, to može da se vidi u svim njegovim filmovima.
(Čovek u Belom dovršava crtež konja, nije zadovoljan svojim delom koje podseća na rad pećinskog umetnika. Čovek u Crnom baca pikavac na pod i gasi ga nogom.)
ČOVEK U CRNOM (zadovoljno): Dobar si ti. Dobar. Konj je kao pravi. (Širokim pokretom ruke pokazuje prema konju na zidu.) 'Ajde, naskoči.

Zavesa.

10.08.2007

PROFESIONALAC

strašna komedija


Lica: Kum, Gera

Beograd, 29. oktobar 2002. Negde oko ponoći. Slabo osvetljena ulica. Dva prijatelja se sreću u prolazu. Srdačno se rukuju.

KUM: A, Gero, Gero! Nešto si mi se pogrbio.
GERA: Rintao sam, brate. Ubio sam se od posla. Dežurao sam u Upravi kriminalističke policije.
KUM: Ma nemoj! Sinoć su mi priveli kuma tamo. Nije mi jasno zašto. Znaš ga: dobar je čovek.
GERA: Znam. Video sam ga.
KUM: Ma nemoj! Da li je nešto poručio?
GERA: Nije. Moglo bi da se kaže da nismo ni razgovarali.
KUM: Šta ti znači to „moglo bi da se kaže da nismo ni razgovarali“?
GERA: Nešto je smandrljao, ali nisam ga baš najbolje razumeo.
KUM: Od tebe, bre, nikada ništa normalno ne može da se sazna. Uvek nešto zatežeš.
GERA: Šta bi ti hteo?
KUM: Hteo bih da mi kažeš šta je tačno rekao.
GERA: Dosadan si kao čir na laktu. Nije rekao ništa naročito. Eto, ušao sam u kancelariju i rekao mu: „Zdravo, Mito bekrijo!“ Onda je on prdnuo i promumlao: „Zdrrravooo, Gerrrooo!“
KUM: Moj kum prdnuo na javnom mestu!?
GERA: Nego šta. Prdnuo je još nekoliko puta i pri tom se vućao i mlatio rukama oko sebe.
KUM: Ma šta kažeš!? Moj kum!?
GERA: Da, kad si zapeo da saznaš. A onda se bacio na pod i viknuo: „Ako vidiš moju ženu, reci joj... reci joj da su... da su me...
KUM: Bože, svašta!
GERA: Vala baš. Onda mu je krenula pena na usta. Kad već hoćeš da znaš, počeo je i da koluta očima. Kao da je skrenuo pameću.
KUM: I ti to pričaš mrtav hladan?
GERA: Pa kako da pričam?
KUM: To je sto posto epilepsija. Gledao sam to na filmu... mislim na penu... i na vućanje. Pokaži mi, molim te, kako je to radio.
GERA (vuća se i mlati rukama oko sebe): Evo, ovako.
KUM: Jesi li mu pomogao? Podigao si ga? Šta mi je, sumnjam u tebe. Sigurno si zvao lekara.
GERA: Nisam. Da zovem lekara zbog kese?
KUM: Kakve kese!?
GERA: Imao je običnu najlon kesu na glavi. Kesu za priznanje, kad si baš zapeo da znaš.
KUM: Pa jesi li je skinuo, majmune!?
GERA: Bilo je kasno!

Zavesa.



Napomena:
- Iste večeri u Upravi kriminalističke policije preminuo je i slikar Dragan Malešević Tapi.

JEDNOMINUTNE DRAME

komedija u jednom činu

Lica:
Predsednik
Komesari
Pisci
Američki vojnik

Mesto dešavanja: Berlin, 15. limburg 2005. Zgrada CK EZ (Centralni komitet Evropske zajednice). Komesari se ubijaju od dosade.


prva scena

(K1, K2, K3.
Gledaju kroz prozor.)


K1: Vidite li ono tamo?
K2: Gde tamo?
K1: Tamo. (Pokazuje prstom kroz prozor.)
K2: Aha. Vidim.
K1: Šta bi to moglo da bude?
K2: Sedi na klupi.
K1: Baš me zanima šta bi to moglo da bude?
K2: I čita debelu knjigu.
K1: Čudno.
K2: Da probudimo Predsednika?
K1: Zbog čega? Je l' ti rekao da ga budiš?
K2: Nije, ali on sve zna.
K1: Pa šta ako sve zna?
K2: Možda je to neki opasnik?
K1: Da, da...?
K2: Samo Predsednik može da nam kaže kakav je to opasnik.
K1: Uh, uh.
K2: K3! (K3 se prenu.)
K3: Molim?
K1: Vidiš li ono što sedi na klupi i čita debelu knjigu?
K3: Vidim.
K2: Šta bi to moglo da bude?
K3: Liči mi na nekog opasnika.
K2: Nagrabusićemo!
K1: Ko će da probudi predsednika?!

druga scena

(Isti i K4.)

K1: Je l' Predsednik još spava?
K4: Spava.
K2: Je l' u svom kabinetu?
K4: Spava u svom kabinetu.
K1: Je l' na kanabetu?
K4: Spava na kanabetu.
K3: Drugovi, vodite prazne razgovore a na klupi ih sada ima troje. To je sada već masa opasnika s debelim knjigama u rukama!
K2: Nagrabusićemo!
K1: Ko će da probudi predsednika?!
K4: Ja ću. (Istrčava.)

treća scena

(Isti i Predsednik.)

PREDSEDNIK: Zbog čega ste me budili? Ne smete ni da prdnete bez mene? A?
K3: Druže Predsedniče, masa opasnika zauzima park!
PREDSEDNIK: Daj mi dogled.
(K3 donosi dogled.)
PREDSEDNIK (gleda kroz dogled): Ono na klupi su dokoni radnici: čitaju knjige. Ono nisu opasnici, al' mogu da postanu ako ovako nastave.
K1: Radnom narodu treba produžiti radno vreme. Između rada i spavanja ostaviti im samo jedan minut za slobodne aktivnosti. Opasno je imati vremena za zamlaćivanje.
K2: Treba im ograničiti čitanje na jedan minut.
K3: Treba im ograničiti gledanje televizije na jedan minut.
K4: I pozorišne predstave ima da traju jedan minut.
K1: Pisci ima da se nateraju da pišu samo jednominutne priče.
K2: Nego šta. Pisaće oni samo jednominutne drame.
K3 : Ma, ako treba, i jednominutne romane.
PISCI (iza scene): Gde su tu ljudske slobode?! Hoćete da radni narod zaglupi?! Šta je sa demokratijom?!
PREDSEDNIK: Ovo je pobuna! Treba pozvati američkog vojnika!
K4: Dabome. Da im on da demokratiju.
(Čuje se lavež američkog vojnika.)

četvrta scena

(Isti, pisci i američki vojnik.
Predsednik mlati pisce bejzbol palicom, američki vojnik kruži oko njih.)

K1, K2, K3, K4 (huškaju američkog vojnika): Evo, ovoga, ovoga!
AMERIČKI VOJNIK: Av! Av!

Zavesa.

DŽEZ

kratka drama o zaslugama


Lica: Činovnik, Ciga.

Šalter sala. Iznad šaltera stoji natpis "SUBNOR"*. Iza šaltera sedi postariji činovnik i čita novine. Preko šaltera nadire novokompovani "narodnjak". Vremešni Ciga, sa otrcanim kaubojskim šeširom na glavi, prilazi šalteru vukući kontrabas za sobom. Činovnik podiže glavu i, pre nego što Ciga priđe šalteru, obrati mu se.

ČINOVNIK (nervozno): Šta ti treba?
CIGA (prišavši šalteru, smireno): Penzija.
ČINOVNIK: I meni treba, ali ne može još. Ne daju!
CIGA: Ja sam došao po boračku penziju. (Prislanja kontrabas na šalter) Pošteno sam je zaslužio.
ČINOVNIK: Ma nemoj. (Kratka pauza. Kao islednik) Gde je gospodin bio za vreme rata?
CIGA (braneći se): U šumi.
ČINOVNIK: Šta si radio u šumi?
CIGA: Svirao sam.
ČINOVNIK: Kome si svirao?
CIGA: Ja, partizanima.
ČINOVNIK (nagnuvši se preko šaltera, preteći): Šta si im svirao?!
CIGA (u neprilici): Samo džez.

Zavesa.




..................
Napomena:
*SUBNOR – Savez udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata (1941–1945)

ČOVEK KOJI VOLI DA RADI

samo komedija


Lica: Činovnik, Čovek, Red pred šalterom.

Biro rada. Prvi u redu pred šalterom razgovara sa činovnikom iza šaltera.

ČINOVNIK: Izgubili ste posao?
ČOVEK: Da.
ČINOVNIK: I sada biste da radite?
ČOVEK: Da.
ČINOVNIK: Možete li da budete malo rečitiji?
ČOVEK: Šta još treba da kažem?
ČINOVNIK: Za početak kažite kakav posao tražite?
ČOVEK: Bilo kakav.
ČINOVNIK: Nećete da pogledate šta nudimo?
ČOVEK: Ne.
ČINOVNIK: Toliko vam je zapelo?
ČOVEK: Da.
ČINOVNIK: Ne razumem vas. Ništa strašno i ako ne nađete odmah posao. Država će da brine neko vreme o vama.
ČOVEK: Znam.
ČINOVNIK: Čemu onda žurba?
ČOVEK: Hoću da radim.
ČINOVNIK: Ovi što čekaju iza vas samo izvoljevaju. Ponekad pomislim da mole boga da ne nađu posao.
ČOVEK: Znate, ja volim da radim!
ČINOVNIK: Kako, kako ste kazali?
ČOVEK: Ja volim da radim.
ČINOVNIK: Objasnite mi, molim vas da mi to lepo objasnite.
ČOVEK: Ako jednoga dana umrem bilo bi mi teško ako odem u raj. Ne mogu bez rada.
ČINOVNIK: Ovo je veoma zanimljivo. (Ustaje. Preko šaltera.) Dame i gospodo u redu, obratite pažnju, pred vama stoji čovek koji voli da radi.
ČOVEK: Šta ću. (Sleže ramenima.) Bole me živci.

Zavesa.

MOJ ČOVEK

Lica:
Bu, ministar inostranih poslova,
Au, kandidat za diplomatu.

Mesto dešavanja: Kabinet ministra. Bu sedi u ogromnoj fotelji za velikim pisaćim stolom, igra se paketićem. Au sedi u maloj fotelji ispred stola.

BU: Naređujem gomili potčinjenih. Gomili kretena. Gomili problema. Ti bi mogao da budeš dodatni. Nikog neću da vodim za ruku. Sad imaš da mi pokažeš šta znaš. Ako ti se ne bude svidelo, odjebi iz mog kabineta... Traži drugi posao, čisti govna. Jesi li me čuo?
AU: Čuo sam, gospodine.
BU: Okej. Zašto hoćeš da radiš kod nas?
AU: Da služim državi. Mislim da bih tako mogao najviše da postignem.
BU: Dobro, ali zašto kod mene?
AU: Hoću da postanem diplomata.
BU: Budi uz mene, uspećeš. Zaboravi sranja s fakulteta. Nemoj ovde da ih koristiš. Mogla bi da te unište.
AU: Radiću sve što kažete.
BU: Moj čovek. Počni sad. Otvori prozor.
(Au odlazi do prozora. Prozor se teško otvara.)
AU: Uh!
BU: Sviđa mi se to „uh!“. Sviđa mi se kako se snalaziš. Dobro si uvežban. (Gleda u otvoreni paketić na stolu.) Vidi ovo. Loša vutra. Vidi dlake, nerazvijeno seme. (Pokazuje travu.) Vidiš koliko je nezrelo. To je klasično albansko đubre. Vidi šta su mi doneli. Jebaću ih ružno!
AU (vraća se u fotelju, ćuti i gleda ispod oka).
BU: Staro je. Verovatno prošlogodišnje. Majku im jebem! (Zavija cigaretu, pripaljuje je.)
AU (zapanjeno): Šta, popušićete to?
BU: Ne, ti ćeš.
AU (odlučno): Neću!
BU: Nećeš?
AU: Ne.
BU: Zašto? Jesi li ti časna sestra?
AU: Ja sam ovde došao po konkursu, po posao.
BU (pruža cigaretu preko stola): Ovo je tvoj posao. Popuši to.
AU: Ne.
BU: Hajde, uzmi kad ti kažem.
AU: Ah, vi me sigurno testirate, gospodine.
BU: Ovo nije test. Hajde, rokni se.
AU: Znate, ja to ne radim.
BU: Ma, hajde, nije ovo kokain. Povuci.
AU: Ne, gospodine. Ja to ni za živu glavu ne bih uradio.
BU: Siguran si?
AU: Da, siguran sam.
BU: Da sam kojim slučajem diler, ti bi me znači odbio! Zar mene?
AU (Ćuti i gleda ispod oka).
BU: Hoćeš da radiš za mene?
AU: Hoću.
BU: Ako ne uzmeš ovo sranje, ostaješ bez posla.
AU: Ali ja posao još nisam dobio, gospodine.
BU: Znaš, ne želim te u svom kabinetu. Nisi moj čovek. Izlazi iz mog kabineta, seronjo.
AU: Seronjo?
BU: Čemu dalje sedenje? Mrdaj! Naćićeš ti posao na drugom mestu.
AU (uplašeno): Dajte mi to, gospodine.
BU: Znači, hoćeš posao. Baš je zapelo, a?
AU: Popušiću ga. Dajte mi to, molim vas.
BU: Ako tako hoćeš.
AU: Popušiću to. (Prihvata cigaretu. Uvlači. Kašlje.)
BU: Ha, devičanska pluća. Uvlači. Uvlači, seronjo. Uvlači. Samo napred. Uvuci to.
AU: Ne mogu više!
BU: Uduvaj se, jebote! Završi to sranje! Budi moj čovek. Idemo. Idemo.
AU (puši, kašlje i guši se): Oh, užas!
BU: Dobro si, klinac? Roknuo si se baš dobro. Kada si zadnji put pušio vutru?
AU: Nisam...
BU: Nemoj mene da lažeš ako hoćeš ovaj posao. Laži druge, posle ako postaneš diplomata. Laganje bi ti bilo u opisu radnog mesta. Kada si zadnji put pušio vutru?
AU: Zadnji... U drugom razredu srednje škole. Bili smo.... Pa, mi smo....
BU: Pušili vutru.
AU: Da. Da.
BU: To si izostavio u svojim podacima. Kapiram, imaš tajni. Svako nešto krije.
AU (ustaje, gasi pikavac u pepeljari).
BU: Bilo je jako. Do daske. Tako si sad duvao.
AU: Užas! Gospode, šta sam uradio.
BU: Zašto si to uradio?
AU: Vi ste me terali da pušim.
BU: To ti nije opravdanje. Nisam ti prislanjao pištolj na glavu.
AU: Niste.
BU: Moj čovek. Sam si doneo odluku. Punoletan si. Živi sa tim.
AU: Čoveče.... Oh, čoveče.
BU: Daj, saberi se. Uradio si ono što si mislio da treba. Hajde, idi sad do prozora, nagni se kroz njega i laj.
AU: Da lajem, gospodine?
BU: Dabome, da laješ. Još uvek želiš posao?
AU (naginje se kroz prozor, počinje da zavija kao vuk).
BU: Nemoj da zavijaš, ti nisi vuk. Rekao sam da laješ. Laj!
AU (laje).
BU: To, psu! Dobar si ti, psu. Možda ćeš biti moj čovek. Dobro je bilo, priđi sad.
AU (prilazi prema Buu, plače).
BU: Ako hoćeš da budeš moj čovek nemoj da plačeš. Moraš da kontrolišeš i radost i suze.
AU (Ćuti, briše maramicom suze).
BU: Dobro je, dobro je. Vidiš koliko je bilo lako.
AU: Vidim, gospodine.
BU: Moj čovek. Sad mi ga popuši.

Zavesa.

O MUŠARCU

Lica: Prva Gospođa, Druga Gospođa, Muškarac.

Ulična letnja bašta. Za jednim od stolova sedi Prva Gospođa. Bašti prilazi Druga Gospođa vodeći Muškarca na kaišu. Muškarac nosi dve pune torbe za nabavku: teško se kreće. Druga Gospođa vezuje kaiš za ogradu i seda za sto Prve Gospođe. Dok one puše, ispijaju kafe i razgovaraju, Muškarac stoji mirno ne ispuštajući torbe iz ruku.

PRVA GOSPOĐA (uputivši pogled prema ogradi i Muškarcu): Neobična slika. Zanimljiva ličnost.
DRUGA GOSPOĐA: Na koga misliš?
PRVA GOSPOĐA: Kako je zanimljiv onaj muškarac privezan za ogradu bašte.
DRUGA GOSPOĐA (pogledavši prema ogradi): Draga moja, to je samo moj običan muškarac za odlazak u nabavku.
PRVA GOSPOĐA: Sestro slatka, kako je divan ovaj primerak običnog mušaraca za odlazak u nabavku!

Zavesa.

ČARŠAV

obešenjački komad

Lica:
Gospodin van Kutije,
Gospodin iz Kutije.

Park. Drvo, klupa, velika kartonska kutija iza klupe. Iz kutije izlazi Gospodin iz Kutije, pocepan, prljav i iznuren: upreda veliki prljavi krevetski čaršav. Vezavši ga jednim krajem za najnižu granu, od drugog kraja pokušava da napravi omču, ali slabo mu ide. Klupi prilazi lepo odeveni Gospodin van Kutije: seda na klupu, neko vreme posmatra neuspešno pravljenje omče. Kada shvati da od tog posla nema ništa, nervozno se obraća Gospodinu iz Kutije.

GOSPODIN VAN KUTIJE: Šta će vam čaršav? Konopac je za bešenje. Znate li vi čemu služi čaršav?
GOSPODIN IZ KUTIJE: Za bešenje.
GOSPODIN VAN KUTIJE: Ma kakvo bešenje. Nema šanse da se pomoću njega obesite. (Ustaje, uzima čaršav u ruke.) Znate li vi šta je ovo?
GOSPODIN IZ KUTIJE: Znam. Čaršav.
GOSPODIN VAN KUTIJE: A čemu služi čaršav?
GOSPODIN IZ KUTIJE: Za bešenje.
GOSPODIN VAN KUTIJE: Au, imate li vi kuću?
GOSPODIN IZ KUTIJE: Nemam.
GOSPODIN VAN KUTIJE: Nemate kuću? Pa gde onda živite? Nije valjda u ovoj kutiji?
GOSPODIN IZ KUTIJE: Imam.
GOSPODIN VAN KUTIJE: Znači imate kuću. Imate li u kući sobu?
GOSPODIN IZ KUTIJE: Nemam.
GOSPODIN VAN KUTIJE: Onda spavate u kuhinji?
GOSPODIN IZ KUTIJE: Imam.
GOSPODIN VAN KUTIJE: Dobro, imate sobu. A imate li u sobi krevet?
GOSPODIN IZ KUTIJE: Nemam.
GOSPODIN VAN KUTIJE: Nije valjda da spavate na podu?
GOSPODIN IZ KUTIJE: Imam.
GOSPODIN VAN KUTIJE: Znači imate krevet. Onda sigurno imate na krevetu čaršav.
GOSPODIN IZ KUTIJE: Nemam.
GOSPODIN VAN KUTIJE: Ma morate da imate bar neki mali čaršav, ne spavate valjda na golom dušeku?
GOSPODIN IZ KUTIJE: Imam.
GOSPODIN VAN KUTIJE: I čemu onda služi čaršav?
GOSPODIN IZ KUTIJE: Za bešenje.

Zavesa.

ONE I ONI

komedija za mlade


Lica:
Prvi Klinac,
Drugi Klinac.

Školski klozet. Prvi Klinac i Drugi Klinac završavaju šoranje otresanjem đokica iznad pisoara: zakopčavaju se, pale cigarete odlazeći prema prozoru. Nastavljaju s razgovorom.

DRUGI KLINAC: Šta se posle dešavalo?
PRVI KLINAC: Oni su im na kraju tražili.
DRUGI KLINAC: U koliko je sati to bilo?
PRVI KLINAC: Oko deset uveče.
DRUGI KLINAC: Šta su One rekle na to? Jesu li se naljutile? Da ih nije, možda, uhvatio bes?
PRVI KLINAC: Ma ne, nisu ni trepnule. Jednostavno su odbile da im daju. Okrenule su im leđa i više ih nisu pogledale.
DRUGI KLINAC: I ništa nije bilo?
PRVI KLINAC: Kako nije. U ponoć su počeli da im cepaju odeću, prosto rečeno, da je kidaju. One su vrištale i gledale da umaknu.
DRUGI KLINAC: Jesu li uspele?
PRVI KLINAC: Nisu.
DRUGI KLINAC: Šta je posle bilo?
PRVI KLINAC: Ništa naročito. Svaku koju su dohvatili prvo su malo mlatili - pa karali. Na kraju su morale da im popuše. Bilo je strava. Takvi su Oni.
DRUGI KLINAC: Šta su im Oni to tražili.
PRVI KLINAC: Ne znam. Nisam čuo.

Zavesa.