10.09.2007

NEZNANAC

ko­mad o jed­nom či­nu

Li­ca:
Pr­vi,
Dru­gi.

Uli­ca. Pr­vi po­di­že Dru­gog i nje­go­ve stva­ri sa ploč­ni­ka, sta­vlja mu še­šir na gla­vu i vra­ća ta­šnu. Pr­vi bi da što pre ode, Dru­gi bi da raz­go­va­ra.

DRU­GI: Spa­sli ste me, go­spo­di­ne.
PR­VI: Ni­šta to ni­je.
DRU­GI: Da ni­je bi­lo vas, ote­li bi mi ta­šnu. Mo­žda bi me i ubi­li.
PR­VI: Mo­žda.
DRU­GI: Mno­go ste me za­du­ži­li, go­spo­di­ne. Bla­go­da­rim. Mo­gu li da znam ka­ko se zo­ve­te, go­spo­di­ne?
PR­VI: Isto kao i moj otac.
DRU­GI: Ah, baš neo­bič­no. Sme li da se zna, mo­li­ću, ka­ko se zo­ve vaš otac?
PR­VI: Isto kao i ja.
DRU­GI: A vas dvo­ji­ca se zo­ve­te ka­ko?
PR­VI: Isto!

Za­ve­sa.